Ključni konflikt u ovoj deceniji verovatno se može definisati kao nacionalizam protiv globalizma, a ne kao populizam protiv elitizma. Gde god pogledamo – u Sjedinjenim Državama, Italiji, Nemačkoj ili Britaniji, da i ne pominjemo Kinu, Rusiju i Indiju – jačanje nacionalnih osećanja je glavni pokretač političkih događaja.

S druge strane, nema mnogo znakova očekivane pobune „običnih ljudi“ protiv elita. Pod predsednikom Donaldom Trumpom, milijarderi su preuzeli politiku Sjedinjenih Država; neizabrani profesori vode „populističku“ italijansku vladu; širom sveta smanjuju se porezi na sve veće prihode finansijera, tehnologa i korporativnih menadžera. U međuvremenu, obični radnici su se pomirili s činjenicom da su kvalitetno stanovanje, obrazovanje pa čak i zdravstvo beznadežno izvan njihovog domašaja.

Prevlast nacionalizma nad elitizmom je posebno upadljiva u Italiji i Britaniji, dve zemlje koje su nekad bile poznate po svom flegmatičnom doživljaju nacionalnog identiteta. U Britaniji je primetno odsustvo zastava čak i na zgradama vlade, i sve do referenduma o brexitu ljudi su bili tako opušteni u odnosu prema naciji da se čak nisu trudili ni da se slože oko imena zemlje: Ujedinjeno Kraljevstvo, Britanija ili Engleska, Vels i Škotska.

Italijane je nacionalnost još manje interesovala. Od osnivanja Evropske unije, oni su bili najveći pobornici federalizma, a istraživanje javnog mnjenja je pokazalo da su glasači donedavno više verovali čelnicima Evropske unije u Briselu nego sopstvenoj vladi u Rimu. Italijani veoma drže do svoje kulture, istorije, hrane i fudbala, ali njihov patriotizam je uglavnom usmeren na regione i gradove, a ne na nacionalnu državu. Više vole da se njima vlada iz Brisela nego iz Rima. Liga, stranka ekstremne desnice, najmlađi član nove italijanske koalicione vlade, do ove godine se zvala Severna liga. Jedan od omiljenih slogana stranke bio je: „Garibaldi nije ujedinio Italiju; on je podelio Afriku“, a glavni zahtev je bio abolicija zemlje. Stranka je tražila stvaranje nove zemlje po imenu Padanija, to jest odvajanje razvijenih severnih regiona od korupcije i siromaštva koji vladaju u Rimu i južno od njega.

Čime se onda može objasniti iznenadno jačanje nacionalizma? Nema ničeg posebno patriotskog u novom nacionalizmu Italije i Britanije, pa ni u nacionalizmu Sjedinjenih Država. Jačanje nacionalnog osećanja pre se može pripisati ksenofobiji onako kako je taj pojam definisao češko-američki sociolog Karl Deutsch: „Nacija je grupa ljudi koje povezuje zajednička zabluda o njihovim precima i zajednička netrpeljivost prema susedima.“ Teška vremena – male plate, nejednakost, regionalno siromaštvo i štednja kao posledica krize – izazivaju lov na krivce, a stranci su uvek idealni žrtveni jarci.

Nema ničeg patriotskog u Trumpovom ratobornom stavu prema meksičkim imigrantima i kanadskim ili nativističkim politikama nove italijanske vlade ili u najčuvenijoj izjavi Therese May otkad je postala premijerka Velike Britanije: „Ako verujete da ste građanin sveta, niste građanin ničega. Vi zapravo ne razumete šta znači biti građanin neke zemlje.“

A sad jedna dobra vest za one koji još ponosno ističu da su „građani sveta“: ksenofobično nastojanje da se krivica za ekonomske teškoće svali na strance osuđeno je na neuspeh.

Pogledajte samo postkrizna nastojanja da se gnev građana izazvan krahom ekonomije tržišnog fundamentalizma svali na „pohlepne bankare“. Na kraju to nije uspelo zato što bankari imaju ogromna sredstva da se odbrane, što stranci obično nemaju. Ali okrivljavanje bankara nije uspelo da ublaži bes javnosti, pre svega zato što napadi na finansije nisu ni najmanje povećali plate, smanjili nejednakost ili sprečili socijalnu nebrigu. Isto to važi i za sadašnje napade na strani uticaj koji prenose imigranti i trgovina.

Britanija, na primer, polako postaje svesna činjenice da evropske teme nemaju nikakve veze sa autentičnim političkim nezadovoljstvom koje je motivisalo veliki deo glasača za izlazak Britanije iz Unije. Pregovori o brexitu dominiraće britanskom politikom mnogo godina ili čak decenija. A nacionalna konfrontacija Britanije sa ostatkom Evrope pružiće političarima svih stranaka izgovore za neuspeh u sferi poboljšanja svakodnevnog života.

U predstojećim mesecima ili godinama, glasači u Sjedinjenim Državama i Italiji naučiće istu lekciju. Ni tamo okrivljavanje stranih uticaja koji dolaze preko trgovine ili imigracije neće učiniti ništa za podizanje životnog standarda ili otklanjanje stvarnih izvora političkog nezadovoljstva.

Italija ima opravdane pritužbe na EU: dvolične i nepravične politike prema tražiocima azila ili migrantima koji su došli preko mora, štetni fiskalni propisi i ekonomski nepismene finansijske politike. Ali nova vlada eksploatiše porast nacionalnog osećanja i u napadima na reforme koje nemaju nikakve veze sa Evropom, a ključne su za ekonomski uspeh Italije.

Italijanske vlade u periodu posle finansijske krize postepeno su postavile temelje za penzije, tržište rada i bankarske reforme. Te promene su stvorile uslove za ekonomski oporavak koji je počeo prošle godine, posle decenije recesije; ali one su bile politički nepopularne i sada ih napadaju kao simbole elitističkog stranog ugnjetavanja. Ako nova vlada napusti sva tri reformska projekta, Italijani mogu da dignu ruke od nade u ekonomski oporavak tokom sledeće decenije.

I Sjedinjene Države će otkriti da svaljivanje krivice na strane interese nije univerzalni lek i da zapravo može dalje pogoršati ekonomske teškoće. Trump misli da će njegove mere protiv uvoza iz Kine, Nemačke i Kanade pogoditi te partnere i stvoriti američka radna mesta. To bi možda bilo tako u vreme kad je američka ekonomija beležila slab rast i deflaciju. Ali u svetu snažne tražnje i rastuće inflacije, nemački i kineski izvoznici naći će nova tržišta za svoje proizvode, dok američki proizvođači neće lako zameniti strane snabdevače. BMW-u i Huaweiu i dalje će dobro ići, ali za Amerikance tarife će biti nalik novom porezu: za potrošače zato što će cene porasti, a za radnike, biznismene i vlasnike kuća zato što će porasti kamatne stope.

suprotnost populističkom nacionalizmu nije globalni elitizam već ekonomski realizam. Na kraju će pobediti stvarnost.

Social Europe, 25.06.2018. godine

Preuzeto sa: Mreža za izgradnju mira