Одржао сам реч и посетио познаника. Упознали смо се сасвим случајно на једној вечри код нашег заједничког пријатеља. На мене оставио је снажан утисак. Посети се веома обрадовао. Спремио je богату трепезу. Било је за јести и пити у изобиљу. Од-мах сам приметио да живи сам. Седeли смо у гостинској соби и уз пиће и мезе ћаскали о свему. У оптицују су се нашле разне теме. Углавном су то била филозофска гледишта. У много чему смо се слагали, а у неким те-мама смо имали сасвим различита гледиш-та. Разго-вор је био врло бучан, покушавајући да сваки другог убеди у своје тезе, наметнувши своје мишљење. Ободвојица смо били оптерећени осећајем важности. (О том осећају биће речи касније.) Пошто смо дуго били у гостинској соби, онда смо прешли у радну. Желео је да ми покаже неке слике и стварчице донешене из разних крајева света.
Чим сам ушао, пажњу ми привуко-ше разне ствари у тој не баш великој просторији. Поглед ми је кружио по кабинету који је био крцат разним предметима. При-метио сам да је у њему било сасвим мало празног прос-тора. А шта све није висило о тим тиркиз обојеним зидовима. Слике разних величина и боја познатих мајстора, различитих умет-ничких праваца; разни сувенири, богата библиотека и неке друге стварчице
– Све је то донешено из различитих крајева земље и света. – рекао је пријатељ кад је приметио да су ми пажњу привукли зидови и сувенири окачени о њима.
– То су ствари које сам донео из раз-них службених путавања поводом учешћа на разним семинарима, симпозијума, конгре-сима, а и приликом других студијских путовања. Некада сам био у зениту успона каријере а и живота. Сматрали су ме за ве-ликог стручњака. Неуропсихијатар. Познат неуро-психијатар. Сматрали су ме важним и ауторитетом у кругу породице, на послу, у друштву. Имао сам и господствени став, био човек од утицаја. Свуда радо виђен, утицајан. Другим речима, важан човек. – Говорио је сетно и са пуно жала – С другим речима, био сам човек од значаја. Имао сам стварну вредност и стварну тежину – То је говорио и понављао шетајући по простори-ји и показујући ми руком на сувенире. У једном тренутку стаде и рече:
– Био сам, ако не у властитим очима, а оно у очима других, најистакнутија особа. У последње време се више ни најмање не осећам тако. Осећам се врло обичним, неве-роватно безначајним.
– Све ово што виси о зидовима, јесте из тог времена. – Ја сам га пажљиво пратио иако се нисам много удаљио од собних врата. У једном тренутку je стао и обратио се мени:
– Уопште, можда ретко кад су ми привукли пажњу. Чак их нисам ни при-мећивао. Кажу да човек види мозгом, а не очима. Тачно. Иако сам боравио и дуго вре-мена проводио у овој просторији, ретко кад сам их примећивао. А некада... Свака ствар-чица је имала посебну и велику вредност за мене.
На радном столу је била гомила па-пира, фасцикли, књига. Најзад, ми поглед заустави на сли-ку која је стајала на столу. Она није била велика, а показивaла је лепо лице женске особе. Кад је ухватио мој по-глед и виде да ме интересује слика, узе je са стола и рече:
– Ех, мој пријатељу. – речe држећи слику у једој руци, док у другој је држао чашу. – Живот је тешко сместити у неке строге оквире. Ко то покуша свакако ће направити велику грешку. То би био чист прома-шај. Живот не трпи „шаблоне” нити строга правила. Све је то, када се сагледа на крају крајева суб-јективно. Живот је онакав каквим га свака индвидуа доживљава.
– Да, да. – потврдио сам и речима и главом.
– Обично у животу пажњу нам привлаче крупне, значајне ствари. Ретко су то ситнице које готово и не примећујемо. Пазимо се да не направимо крупне грешке, а нисмо свесни да су ситнице кобније од неких крупнијих.
То се догодило и мени. Ову жену – показивао je на слику – волео сам и волим је највише на свету. Она ми је била све у животу. Знате, деце немамо, па смо јако везани један за другог. Све је било у реду, док ме нису истерали с посла. Знате, радио сам у институту. Због промене власти, про-менило се и руководство, а ја се нисам могао уклопити у нову „шему”. И тако се нашо међу првима на листи раскида радног односа. Додуше, закачим се ја са дојчера-шњим стручним ривалом. Закачимо се ми за ситнице и „’ајде ван”! Могао сам ја још да радим. Био сам човек у пуној снази, а они... „Не требаш нам више.” То ме јако болело. Одједном се руши свет преда мном. Прекинуше се све обавезе, планови... Био сам као тело без главе. Ноћима нисам спавао. Било ми је јако криво. Човек да пукне. Уда-рци несреће уздрмају, али не руше потпуно. Очајање се пење постепено. Утученост прелази у потиштеност, потиштеност у тугу, туга у меланхолију. Меланхолија је сумрак. Меланхолија и фрустрација су царовали у мојој души, почеше да ме гуше. Све ми је било другчије него раније. Знао сам шта ми је. Од те болeсти лечио сам моје пацијенте. Свестан сам био шта ме снашло. То је било јаче од мене. Це-лог живота сам лечио друге, а самог себе нисам могао, иако сам се кљукао леко-вима. А лекови су ми разарали изнутра. Све живо у животу поче да ме гуши. Когод ме гледа, види човека у коме се живот срушио. Тако изгледа празан живот. Живот је путовање, мисао је правац. кад се правац изгуби, стане се, нестане циљ, снага одумире. Пошто више не радим, живот ми је постао бесмислен. Шта да предузмем сада? Да свако јутро устанем и да свакe вечери легнем, немам циља. Шта ће ми живот без циља? Да једем, да пијем и тада!? Да поживим још неколико пустих година, чему то? Више немам шта да радим. У овим годинама се не почиње изнова, а уз то сам и материјално уништен. Променио ми се однос према свему, према свима, па и према својој жени, а она у почетку имала је разумевање према мени, али касније све је више увидела да ја нисам више онај човек који сам био. Често смо се свађали. И она поче да се мењa. Обоје кренусмо странпутицом, мислим психички... Више нисам могао да контролишем себе. Све оно што сам говорио мојим, пацијентима, за мене није важило. Ништа ми није помогло. Мој психички живот постаде не-познат. Као да нисам био свестан свега што ми се деша-ва. Односи у браку се охладише, а ја сам патио, борио се са самим собом, а и почех да пијем. У почетку мало, а касније све више и више. Пропушио, што до тада никада нисамј узимао цига-рету у уста. Постадох ноктурни алкохоличар. Што год бих покушао да радим, није имало смисла за мене. Хтео сам да пишем да се бавим науком, али и то није ишло. Изгубио сам смисао за ма какав рад. Њени савети су ми огорчавали живот, никако нису ми помогли. Живот са мном постаде несношљив. Сметао сам самом себи, а ка-моли другима. Друштво и пријатељи вре-меном почеше да ми окрећу леђа. Оста-досмо нас двоје сами, без друштва, при-јатеља. И њу поче да гризе иста болест као и мене. Била је јако фрустрирана. Од животног сјаја ништа не остаде. Није нам било спаса. Сваког данa смо пропадали. Једног дана ће она мени:
”Слушај, овако се више не може. Твоје стање је уништило све у мени. Или се мењај, ухвати се у коштац са животом, или не рачунај на мене. И ја пропадох поред тебе Нико нема права, да још некога, са собом у гроб води.”
Није да нисам покушао, али није ишло. То је било дубоко у мени. Шта све нисам покушао: одлазио код психијатра, а крио сам да сам сам психијатар, мислио сам да можда други могу да ми помогну кад ја себи не могу. Ишли смo на излете, у бањe, наводно проводили годишње одморе, али у мени се није ништа променило. То је трајало годи-нама. Зло ни-када не долази само. Убрзо ми се жена озбиљно разболи и дан данас је на лечењу. Ја живим сам, а једино друштво ми чини чашица и још ми је горе него што ми је било. Покушавам да се лечим од ове психосаматког обољења, а и од алкохола, али ми спаса нема. Спотакао сам се о живот, разбио сам се као чаша. – рече мој познаник у свом очајању.
Још дуго и дуго сам слушао његово депресивно јадиковањe, али увидео сам да је дубоко загризао и да му нема лека.
Неколико дана после, читао сам да је извршио самоубиство.
Аутор живи и ствара у Београду. Дипломирани је филолог – оријенталиста а завршио је и Правни факултет Београдског Униврзитета на којем је и магистрирао. У каријери се опробао у различитим областима. Аутор је једног документарног филма и једне ТВ драме емитована на ТВ Београд „. Из области мнемотехнике објавио је више стручних чланака у разним часописима. Објавио је четири књиге из области психологије учења: Аутор је романа „Митрова воденица“ (2004), и романа „Ледина“ (2005.)
